I
Kao da se nalazimo u pećini i zaboravili smo put odakle smo krenuli, tako da smo sa svakim novim korakom, novom krivinom i novim prolazom, dalji od ulaza koji je za nas i izlaz. Idemo sve dublje u tamu, u nepoznato, i misli nam se mute, zaboravljamo čak i kada smo ušli u ovu novu dimenziju, crnu rupu u zemlji i našim glavama. Udaljavajući se od svetla, iz naših sećanja nestaje spoznaja o onome šta smo bili, kako smo živeli, šta je dobro, a šta loše. Dozvolili smo da nam nagori među nama oduzmu najboljeg među nama. Onog koji nas je vodio u bolje sutra. Sada ulazimo u ništavilo i ne vidimo jedni druge, bitan nam je samo sopstveni interes. U crnilu ne raspoznaješ prijatelje od neprijatelja, ovde su ti svi isti, i ti si prema ostalima takav.
II
Znamo li da izađemo iz podzemlja?
Kako to crnilo izgleda? Uđi u sobu, navuci debele zavese na prozore, spusti roletne, ugasi svetlo, uzmi sve prekrivače koje imaš, stavi ih preko glave i zatvori oči. Ovo crnilo ni malo na to ne liči. Ono je mnogo tamnije, gore, užasnije. To nije samo odsustvo svetla i boja, već i odsustvo svesti.
Da li ćemo ikada naći izlaz iz ove grobnice? Možda. Da li neko zna da upali vatru? Treba nam svetlo.
Da, treba nam svetlo da bismo se snašli u ovoj tamnoj pećini koja nas je zarobila, ali da li znamo da upalimo vatru? Da li je i ta naša sposobnost nestala predugim životom u mraku? Čovek je odavno naučio da upali vatru i da se njom koristi. Ovladavanjem vatrom čovek je počeo da se razvija. Može li da se dogodi suprotan efekat? Da se time što smo zaboravili da upalimo vatru možda vraćamo nazad, da li dolazi do deevolucije? Možda se neko setio da ponese kremen, šibice, upaljač, suvu granu. Jeste? Jeste! Eureka! Spašeni smo!
III
Upalili smo vatru i imamo svetlo, sada samo treba da nađemo izlaz. Setiti se kuda smo prošli, od samog ulaska. Nije nam bilo lako. I sami smo krivi, ali i drugi su nas terali da uđemo u pećinu. Hteli su da nas se reše, da nestanemo, a sa nama i njihovi problemi. Kao da smo mi jedini krivci za sve što im se dogodilo, što nam se dogodilo. Ali mnogi su pričali da nas u ovoj pećini čeka mnogo bolji život, da nam onaj spoljni ne treba. I tako su zaveli ceo narod, koji je kao u stadu, pratio te vođe koje su nekako nestale tokom našeg puta u pećinu. Izgleda da su prevarili narod i da su se izbavili i izašli nazad. Ko li ih je dočekao napolju? Izgleda da smo na pravom putu, ali moramo da požurimo, jer nam ponestaje vatre, ali i kiseonika. Brzo i pametno!
Nastaviće se…
Saša Antonijević 
Znaš..nešto mi govori da ovaj tekst objaviš i za 5 godina bio bi isto aktuelan kao tada kada si ga napisao,kao danas…To me plaši..pogotovo što kažeš da nam ponestaje kiseonika (a to je bilo još pre četiri godine).Šta nas još uvek drži u životu?
Potpuno sam bio zaboravio na tekst. Napisao sam ga u Google dokumentima, a to je sada Disk, i dok sam tražio jedan dokument vidim svoju priču. Otvorim, pročitam i kažem „Ovo moram da objavim!“. Neverovatno da se ništa nije promenilo, pre 4 godine, verovatno će tako biti i za 5 godina, kao što si rekla. Nažalost, priča izgleda da je vanvremenska, vezana za naš bit. A za kiseonik… Izgleda da smo počeli da dišemo neke druge gasove…
I ja pročitah, mnogo dobra priča. Da nije bilo Poaroa večeras na TV i Twittera, verovatno je nikada ne bih pronašla unet- džungli.
Meni se čini da će izlazak iz mraka biti vrlo interesantan i neobičan, vrlo izvesno je i nepredvidiv, ma koliko da danas vidimo baklji koje se nagoveštavaju u medijima i od takozvanih velikih umova.
Ne verujem da ću doživeti taj izlazak, obzirom da sam u već nekim godinama, ali volela bih samo jedno: da ljubav pobedi oružje. Zato decu treba da učimo da nije ništa jače od ljubavi medju narodima i svojim primerom to da im pokazujemo. Da ih upućujemo u nauku zarad ljudskog opstanka, ali ne putem oružja i materijalnih dobara, nego putem ljubavi prema svakom čoveku i očuvanjem prirode.
Tekst ću podeliti, mislim da treba da ga pročita što veći broj ljudi.
Povratni ping: Kratka priča: Magla, tama i bezdan | Saša Antonijević - Salemax Blog